Ravnoteža straha?

download (1)Da se u startu razumemo- naprednjačku mantru o borbi protiv korupcije, „žutim lopovima“, tradicionalnom naprednjačkom poštenju i toleranciji i sličnim sranjima smatram praznim nedotupavnim laprdanjem koje ima za cilj ISKLJUČIVO da neobrazovane i lakoverne glasače PRE-VA-RI …

I to kod njih „radi“ fantastično.

Ali, koliko je pripadnika „prethodnog režima“  i njima bliskih ljudi, istaknutih članova i funkcionera DS, hapšeno po  optužnicama za vrlo ozbiljna krivična dela od 2012. godine? Naravno, nakon bombastičnih najava u poslušnim i podobnim tabloidima.

Kome je od njih dokazana krivica i ko je pravosnažno osuđen za krivična dela koja su mu stavljana na teret? Niko!? Nema dokaza!?

Pa kako ste ih hapsili?

Ako je neko, slučajno, pomislio da je to zbog toga što bi, možda, ako se mnogo čačka, stradali i „naši“, kao i „njihovi“ onda ste stvarno zlonamerni i pokvareni. Nema šanse za takvo što.

E, sad da vidimo, koliko je hapšenih, nakon izlaska iz višemesečnog  pritvora, pokušalo preduzeti bilo šta protiv onih koji su zloupotrebili sudstvo i policiju da bi oni bili hapšeni ?

To bi, kanda, bilo logično? Ono „da spere ljagu sa svog imena i imena stranke čiji je član“…

Niko?

Ne ljute se zbog „greške“ ? Ono „pa, dobro, greške se dešavaju,ljudski je grešiti  i desetak meseci pritvora, bez razloga (!!!) je za ljude,“…

Da nisam propustio nešto, da nije, ipak, bila neka privatna tužba protiv pripadnika policije koji su ih uhapsili, nadležnih koji su potpisali naloge za hapšenje, odredili meru zadržavanja u pritvoru?  Zbog prekoračenja ovlašćenja, zloupotrebe položaja i institucija države?

Nije? Ako je neko, slučajno, pomislio da je to zbog nekog „dila“, onda ste opet stvarno zlonamerni i pokvareni. I, opet, nema šanse za takvo što.

Ili neke varijante „bolje da ne talasam, za sada sam se provukao, možda mi ovi ovakvi, kilavi i nesposobni, ipak, nađu ono što sam radio“?

Ili je sve to deo zajedničke predstave za biračko stado?

Advertisements

“Pravda”

Pravda je u Srbiji danas nešto kao statusni simbol koji sebi mogu priuštiti samo moćni i imućni pojedinici. Ili privilegija na koju imaju pravo samo “odabrani”… Dobro, i njima bliske osobe…  I bliske osobe njima bliskih osoba…

Nikada i nigde niko nije rekao ili napisao da na pravdu nemamo svi isto pravo, ali nije ni potrebno jer se to svakodnevno potvrđuje u praksi.

Pravo na pravdu određuje „krvna slika“, rodbinske, kumovske, zemljačke ili prijateljske veze, partijska knjižica, a oni koji nemaju nijedno od navedenog  moraju da se pomire s činjenicom da nemaju baš velike šanse da dobiju ni pravdu, čak ni mrvice od pravde.

Ili, ipak, nisu?

Naravno, nikada nije ni bilo da svi mogu sve i da svi imaju sve, ali danas je „monopol na pravdu“ izraženiji nego što je ikada bio. Bar u Srbiji…

Što manje prava imaju da se pozivaju na pravdu i pravo, jer su prevaranti, lopovi i secikese to su im „usta punija“ pravde. Traži se „pravda“ za ubice, lopove, prevarante, zlostavljače, silovatelje, nasilnike, huligane…  I oni je dobijaju… dobijaju svoju „pravdu“, „pravdu“ koja njima odgovara, „pravdu“ koja izgleda kao pravda samo iz njihovog ugla…

Zbog te i takve “pravde” bolesnu decu “lečimo“ SMS porukama, posledice prirodnih katastrofa pokušavamo da saniramo humanitarnim akcijama, unesrećene, stare i nemoćne gledamo kako preturaju po kontejnerima i puštamo da umiru bez lekova, grejanja i hrane, sahranjujemo decu koju su ubili oni koje “pravda” štiti…

A kako bi drugačije i moglo biti kad “pravdu” skrojiše po svojoj meri i za svoje potrebe ti isti prevaranti, lopovi koji pokradoše i materijalno i nematerijalno, nasilnici, huligani… ?

Pa, gde je tu pravda?!?!?!

“elita”…

U državi u kojoj su “elita” ljudi nesposobni da do diploma i titula stignu “redovnim putem” (školovanjem), pa ih kupuju ili plagiraju (kradu) tuđe naučne radove, predsednik države i njegova porodica koji otvoreno ignorišu i krše Ustav i zakone, ministri koji traže “rupe u zakonu” da bi potkradali svoje birače i gurali pare poreskih obveznika u džepove svojih prijatelja i partijskih drugova (od kojih, naravno dobijaju procenat), premijer koji stalno obećava, ali i odlaže “bolju budućnost” (narodski rečeno “laže čim zine”), “izabrani predstavnici naroda” koji stabilnost države “čuvaju” potkradajući i otimajući od najsiromašnijih građana, narodni poslanici koji “partijsku discipline” stavljaju ispred morala, sudije koje ne sude po slovu zakona, nego po slobodnoj volji političkih moćnika, pevaljke, starlete, kriminalci i bivši kriminalci “preimenovani” u biznismene i uspešne ljude, hiljade partijskih vojnika kojima je jedini cilj da se dokopaju pozicije s koje će moći da potkradaju vlastiti narod, naučni radnici, doktori nauka i univerzitetski profesori koji “pljuju” po svojim titulama i svom radu štiteći plagijate i plagijatore zarad sitnih povlastica koje dobijaju (ili samo očekuju da će ih dobiti ) od aktuelne vlasti i slične moralne nakaze nije realno očekivati da živimo normalno ili bar bolje nego što živimo.

U državi u kojoj je sve to “prihvatljivo”i “normalno” i ne zaslužujemo da živimo bolje…