Patriotizam

keep-calm-and-love-serbia-71

Srbija je duboko podeljena zemlja.

Ne, ne, Srbija je zemlja podela.

Srbija može da se podeli, bukvalno, oko svega, ali je najaktuelnija podela u Srbiji, nažalost, ponovo na patri(J)ote i nepatriote.

Patriotizam obuhvata različita pozitivna osećanja i stavove prema državi, istoriji, tradiciji, kulturi.  

U uređenim državama patriotizam se kod građana „budi“ na taj način što se otadžbina (domovina) uređuje tako da njeni građani imaju pristojne uslove za život (pristojne plate i penzije, obezbeđenu zdravstvenu i socijalnu zaštitu, uređene škole i vrtiće, kvalitetan obrazovni sistem, bogat kulturni i sportski život, razvijenu infrastrukturu…), odnosno tako što „vlast“ čini sve da građani budu zadovoljni.

Najjednostavnije rečeno država, („vlast”) patriotizam svojih stanovnika “kupuje” tako što im priušti pristojan i lagodan život, na šta oni uzvraćaju ljubavlju prema svojoj zemlji.

Ali… Kod nas stvari stoje nešto drugačije…

Država svojim građanima “uvaljuje” patriotizam kao “proizvod” koji građani po prirodi stvari moraju da konzumiraju, nešto kao obavezu.

Svako nezadovoljstvo političkim elitama i njihovim radom se tretira kao veleizdaja i nepatriotski čin.

Ne propušta se prilika da se vlastitim građanima neprekidno “nabija osećaj krivice” i kompleks nepatriotizma. Što je vlast nesposobnija i korumpiranija to je zvanično, državno, prozivanje nepatriota češće i glasnije.

Samozvane patri(J)ote (to su oni koji misle da imaju monopol na patriotizam, da su bogomdani da tumače i šire patriotizam) za „nepatriote“ koriste izraze „strani plaćenici“, „domaći izdajnici“, „ustaše“…

U tu grupu svrstavaju ateiste, antifašiste, komnunjare-levičare, jugonostalgičare, nevladine organizacije, one koji, nedajbože, ne obožavaju Rusiju, a pre svega Putina, koji bi u Evropu… i mnoge druge, zavisno od trenutne inspiracije i, što bi rekao premijer, konteksta.

Prilično komplikovano…

Pošto mnogima nije potpuno šta jeste patriotizam možda će im biti lakše da shvate kada se objasni šta NIJE  patriotizam.

Patriotizam nisu različita negativna osećanja i stavovi prema neistomišljenicima.

Patriotizam nije ljubav, lojalnost, odanost… prema vođi, partiji, crkvi, SANU, … kako se to vrlo često predstavlja kod nas.

Patriotizam nije slepo, blentavo verovanje u baš sve što vođa kaže. To više liči na potpuni idiotizam.  

Patriotizam nije nezainteresovano prihvatanje trenutnog stanja, koliko god ono loše bilo, uz komentar „šta ja kako pojedinac mogu da promenim“.  To je bežanje od odgovornosti i  prepuštanje svoje sudbine neodgovornim politikantima. A, to je vrlo blizu idiotizmu…

Patriotizam nije nekritičko odobravanjei podržavanje izmišljotina i laži garniture na vlasti. To je poltronstvo.

Patriotizam nije „žmutiti na oba oka“ i „praviti se mrtav“ jer veruješ  da to neko od tebe očekuje. I to je poltronstvo.

Patriotizam nije u datom trenutku reći ono što misliš da nekome odgovara . Tek to je poltronstvo.

Prema tome, drage moje patri(J)ote, izgleda da su mnogi od vas pre idioti i poltroni, nego što su patriote.

A, možda je patriotizam raditi upravo suprotno, i pored toga što znaš da posledice mogu biti  ozbiljne…

Силовање демократије

milica kostic_1000x0.png - Picasa Photo Viewer

Почетком недеље сам на ФБ- у наишао на статус Бранислава Тутуша у ком нас подсећа у каквом болесном и неморалном друштву живимо и ко све представља „елиту“ у Србији данас.

Болесном и неморалном јер га, пре свих, таквим чине „политичке елите“.

Подсећа нас на Милицу Костић, девојку која је, једина од четворо деце својих родитеља, добила прилику да оде на школовање у средњу школу у Крушевац.

Подсећа нас како ју је, као ученицу 4. разреда средње школе, на превару, непознати младић одвео у стан на 11. спрату једне зграде, Крушевљанима познате као „Рубинова кула“ да би, наводно, позвала његову девојку.

Подсећа нас да је тај момак био један од петорице насилника, монструма и психопата који су планирали да изврше групно силовање.

Подсећа нас  да је и поред претњи и батина Милица пружала отпор који насилници нису успели да сломе. И да је, када су изашли из собе и оставили је саму Милица искочила кроз прозор, са 11. спрата.

И да је, врло брзо, након тога преминула од повреда.

Подсећа нас да се Крушевац тада  дигао на ноге, а насилници су једва избегли линч.

Нажалост.

И подсећа нас да се све то десило давне 1974. године.
Написао је Бранислав и да се у Крушевцу и околини прича да сваке године на годишњицу Милицине погибије тај  11. спрат зграде посети јато белих голубова.

И да је песма ЗдравкаЧолића „Она спава“ посвећена Милици.

И да је 2008. године у  „Рубиновој кула“ горео управо 11. спрат.
Нажалост, Крушевац 2015. нема, изгледа, ништа заједничко са оним из 1974., па је ове године Милица по други пут убијена. „Захваљујући“ СО Крушевац која је одбила да једној од улица у граду да име Милице Костић.

Не знам да ли је мотив за  такво гласање „страначка“ или „коалициона“ солидарност, јер је међу онима који су гласали против овог предлога и један посланик СНС који је тога дана био у соби на 11. спрату, нити је то најбитније.

Битније је да је члан Савета Месне заједнице и заслужни члан странке и један од психопата који су те, давне 1974. године покушали да силују Милицу.

Да, добро сте прочитали, члан Савета Месне заједнице и заслужни члан странке је силоватељ и индиректни убица који је 10 година „лежао“ на робији.

Можда бих његове мотиве уз много труда и напора и успео да схватим, али како да схватим мотиве свих осталих који су гласали против овог предлога!? Партијска дисциплина, душевна болест, неурачунљивост…?

Tаквим исходом гласања нисам изненађен, јер је ово само још један у низу случајева који потврђују да тренутној политичкој „елити“ ништа што их одржава на власти није ни страно, ни ружно. Посебно не „силовање“ и насилничко понашање у политици.

Милица је скоком у смрт 1974. године избегла силовање, демократија, парламентаризам и владавина права  2015. године нису успели.

Да ли ће ово силовање изазвати реакцију Крушевљана сличну оној 1974. , не знам…

Или ће се онима који игноришу све што је пристојно, разумно и људско и даље толерисати?!

Srbomrsci

Srbomrzac je naj(zlo)upotrebljavanija srpska (novo)kovanica, univerzalan izraz koji zamenjuje “izdajnik i strani plaćenik, ustaša, Šiptar, đubre pokvareno, smrad i govno, itd,itd…”.  Verovatno najčešće korišćen izraz u novijem pisanom stvaralaštvu, posebno u komentarima po društvenim mrežama i desničarskim sajtovima, portalima i forumima.  Neki tvrde da je učestalost korišćenja izraza “srbomrzac” u konverzaciji s neistomišljenicima obrnuto proporcionalna broju završenih razreda škole i broju savladanih slova.

Povremeno mi se čini da se odnosi  i na one koji ne veličaju Rusiju i lik i delo njenog predsednika, mada nije logično, oni bi trebali biti “rusomrsci”. Možda zbog toga što njihov jezik nije tako bogat kao srBski… Verovatno zbog toga takav izraz ne postoji ni u primitivnijim jezicima (nemački, engleski, francuski, latinski…).

Pretpostavljam da bi značenje reči “srbomrzac” trebalo da bude “đubre  pokvareno plaćeničko koje patološki mrzi Srbe i sve što je srpsko”.

Pošto mi je “materija” relativno nepoznata zamolio bih stručnjake za ovu oblast da mi odgovore na nekoliko pitanja:

  • da li je ”srbomrzac” zvanje ili titula?
  • da li postoji nešto kao “10 antisrBskih smrtnih greha” zbog kojih se automatski i po skraćenom postupku dobija zvanje /titula srbomrzca?
  • ako ne postoji, koji je kriterijum koji je potrebno ispuniti da neko dobije zvanje /titulu srbomrsca?
  • da li je u kategotiji “srbomrzac” izvršena podela na podkategorije (npr. ”Srbi srbomsci” “nesrbi srbomrsci”…)?
  • da li i među srbomrzcima postoji hijerarhija i ko ima najviši “čin”? Nataša Kandić? Sonja Biserko? “žuti lopovi”? Čeda Jovanović?
  • koji je kriterijum koji je potrebno ispuniti da neko dobije pravo da dodeljuje zvanje /titulu srbomrsca?
  • da li zvanje /titulu srbomrsca može dodeliti jedna osoba ili, zbog objektivnosti, mora biti formirana tročlana komisija?
  • da li srbomrsci dobijaju nekakav zvaničan dokumenat (potvrda, uverenje, sertifikat, diploma, povelja) koji potvrđuje da su stvarno srbomsci i da nisu sebi pripisali tuđe zasluge?
  • može li se taj dokumenat kupiti ili falsifikovati, kao npr. diploma , doktorat, lična karta?

Unapred se zahvaljujem svima koji će mi pomoći da rešim svoje nedoumice.

Zašto se nije desio 6. oktobar

CQh-xDNWoAIDCGa

Juče je bio 5. oktobar.

To je dan od koga su, pre punih 15 godina, mnogi očekivali promene nabolje, a desile su se samo malom broju „odabranih“, dan kad je u Srbiji, doslovno, sjahao jedan Kurta, a uzjahalo nas na desetine Murti.  Koji nas i dan-danas jašu…

Super je sve prošlo s tim 5-im oktobrom, srušen je Miloševićev režim, građani su pokazali šta neće i šta hoće.

Malo se rušilo, ponešto se i zapalilo, murja je, videći da je „odneo vrag šalu“ i da je prošlo vreme nakežnjenog premlaćivanja demonstranata i „otporaša“ „preletela“ na stranu opozicije…  Sve sa grljenjem i ljubljenjem, ko da su rod rođeni. I odmah im je sve zaboravljeno.

Ali, 6. oktobar je, nažalost, „podbacio“ …  zbog toga što je  grupa sumnjivih likova, danguba i prevaranata koja se zakljinjala u poštenje, demokratiju i vladavinu prava zloupotrebila viziju Zorana Đinđića.

Što je izmanipulisala građane koji se izašli na ulicu s jedinim ciljem da menjaju Srbiju na bolje.

Što su već 6. oktobra uvalili guzice u fotelje, jer, oni su, božemoj, srušili Miloševića, samo njihova zasluga je što će Srbija biti bolja, lepša, uređenija.

Naravno, njihov trud i uspeh mora da se plati i nagradi, niko nikome ništa ne radi za DŽ.  Tada su nam samozvane demokrate, evropejci i revolucionari zaseli na grbaču i od tada nas u najrazličitijim „kombinacijama“ jašu. I „kraduckaju“…

Zbog njih takvih se nije desilo „čišćenje“ , jer  su već tada znali da će ako ga bude i oni neminovno biti „počišćeni“.

6. oktobra 2000. je trebalo „počistiti“ sve one koji su nas vodili u ratove i sukobe 90-ih ali i one u vlastitim redovima koji su posle tim istim „dali veštačko disanje“ i vratili ih na političku scenu Srbije.

Za njih ne postoje neprihvatljive koalicije i kombinacije, dresovi se menjaju po potrebi  i uvek postoji minimum „zajedničkog interesa“- opstanak na vlasti i još neki mandat u nekoj fotelji.

Jedino što su „lideri DOS-a“ uradili do kraja i profesionalno bilo je rasturanje opozicije, svođenje na marginalnu pojavu i potpuno ubijanje volje za promenama i otporom kod većine građana Srbije.

Oni su tvorci „svi su isti, nema za koga da se glasa“, guranja u apstinenciju obrazovanih i mislećih ljudi, jer su, vlastitim delovanjem i „primerom“ uspostavili kriterijum „politika je prljava, neću da se prljam baveći se politikom“.

O njihovoj bliskosti s idejom Zorana Đinđića, njihovom poštenju i moralu govori ono što su činili tokom poslednjih 15 godina i njihov današnji odnos s onima koji su „na vlasti“ u Srbiji.

Tadašnja „crveno-crna“ koalicija se prekomponovala u današnju „crno-crvenu“ kojoj su oni pomogli da vaskrsne i kojoj danas mnogi od njih služe bez moralnih dilema.

Zbog toga Srbiji i njenim građanima neće i ne može biti bolje dok god se oni koji su u njima „ubili“ želju za borbom ne sklone sa političke scene i ne odgovaraju za sve što su radili ili nisu radili, a morali su.

Ko će da ih skloni i ko će da im sudi?

Beograd na vodi i sloboda kretanja

Tan2015-9-27_174648610_5Premijer Srbije Aleksandar Vučić  (eto, i ja počinjem tekst tim rečima, mada sam često vrlo burno reagovao na takav početak neke informativne emisije na nekoj od naših nezavisnih i objektivnih televizija) je pokazao ekstremno visok nivo brige za slobode građana Srbije tokom nedavne „izbegličke krize“ na granici s Hrvatskom.

Kada je Vlada Hrvatske donela “glupe mere” među kojima je bila i „zabrana ulaska u Hrvatsku vozilima s srpskim registarskim tablicama“ veoma odlučno je reagovao kontramerama i zahtevao da se smesta ukinu diskriminatorske mere koje bilo kome (posebno građanima srpske nacionalnosti, NJEGOVIM GRAĐANIMA) ograničavaju jednu od osnovnih sloboda- slobodu kretanja. Verovatno, zahvaljujući munjevitoj, odlučnoj, mudroj i državničkoj reakciji premijera međunarodna zajednica je oštro reagovala i njihove mrske mere i naše efikasne i humane kontramere su ukinute na opšte zadovoljstvo, posebno nesrećnika koji su  „5-6 dana čamili čekajući na granici“.

Po pisanju naše (u Srbiji!!!) štampe, ako sam dobro shvatio, hrvatski premijer je ispao glupa magarčina, dočim je „naš“ premijer ispao heroj i političar za respekt kome međunarodna zajednica odaje priznanje za odmerenost i mudrost.

Što bi rekli „prava očinska figura“… brižan… strog, ali pravedan…

Lepo, da jednom i mi budemo „good guys“, makar i protiv Hrvata.

Nekoliko dana nakon toga grupica nekih „sumnjivih tipova“, možda danguba, narkomana i alkoholičara se skupila da protestvuje u sred Beograda protiv polaganja kamena temeljca za „Beograd na vodi“, investiciju, ne veka, nego milenijuma i da ometa skup.

To im nije bilo dovoljno, nego su po tviteru i fejsbuku počeli da spletkare i šire dezinformacije da su skup obezbeđivale jake snage policije i žandarmerije, da je policija propuštala samo partijske aktiviste nakon pokazivanja članske karte premijerove partije… aj’te molim Vas, ko dobronameran u to može poverovati?!
Čudi me da nikome od njih nije palo na pamet da od premijera traži da im omogući slobodu kretanja po Beogradu ili, nedajbože, da ovaj slučaj uporedi s onim s početka teksta.

Nije isključeno da i to može da se desi… Mada je verovatnoća mala jer je u pitanju zatucana većina kojoj, valjda, razmišljanje nije jača strana (samim tim što je zatucana).

I zato- svaka čast Vučiću, što nisi naseo na njihovu podlu provokaciju da im je u Beogradu (za sada, „na suvom“) uskraćena sloboda kretanja!

A i ako jeste, tako im i treba! Što nemaju člansku kartu?!

Ravnoteža straha?

download (1)Da se u startu razumemo- naprednjačku mantru o borbi protiv korupcije, „žutim lopovima“, tradicionalnom naprednjačkom poštenju i toleranciji i sličnim sranjima smatram praznim nedotupavnim laprdanjem koje ima za cilj ISKLJUČIVO da neobrazovane i lakoverne glasače PRE-VA-RI …

I to kod njih „radi“ fantastično.

Ali, koliko je pripadnika „prethodnog režima“  i njima bliskih ljudi, istaknutih članova i funkcionera DS, hapšeno po  optužnicama za vrlo ozbiljna krivična dela od 2012. godine? Naravno, nakon bombastičnih najava u poslušnim i podobnim tabloidima.

Kome je od njih dokazana krivica i ko je pravosnažno osuđen za krivična dela koja su mu stavljana na teret? Niko!? Nema dokaza!?

Pa kako ste ih hapsili?

Ako je neko, slučajno, pomislio da je to zbog toga što bi, možda, ako se mnogo čačka, stradali i „naši“, kao i „njihovi“ onda ste stvarno zlonamerni i pokvareni. Nema šanse za takvo što.

E, sad da vidimo, koliko je hapšenih, nakon izlaska iz višemesečnog  pritvora, pokušalo preduzeti bilo šta protiv onih koji su zloupotrebili sudstvo i policiju da bi oni bili hapšeni ?

To bi, kanda, bilo logično? Ono „da spere ljagu sa svog imena i imena stranke čiji je član“…

Niko?

Ne ljute se zbog „greške“ ? Ono „pa, dobro, greške se dešavaju,ljudski je grešiti  i desetak meseci pritvora, bez razloga (!!!) je za ljude,“…

Da nisam propustio nešto, da nije, ipak, bila neka privatna tužba protiv pripadnika policije koji su ih uhapsili, nadležnih koji su potpisali naloge za hapšenje, odredili meru zadržavanja u pritvoru?  Zbog prekoračenja ovlašćenja, zloupotrebe položaja i institucija države?

Nije? Ako je neko, slučajno, pomislio da je to zbog nekog „dila“, onda ste opet stvarno zlonamerni i pokvareni. I, opet, nema šanse za takvo što.

Ili neke varijante „bolje da ne talasam, za sada sam se provukao, možda mi ovi ovakvi, kilavi i nesposobni, ipak, nađu ono što sam radio“?

Ili je sve to deo zajedničke predstave za biračko stado?

AMBASADORI I OBIČNA “GOLOGUZIJA”

images (1)Jovan Ćirilov, Gospodin i, pored još desetak zanimanja, Novinar-kolumnista, je za “NIN” pisao skoro 30 godina.

“Reč nedelje”…

Mnogo je to reči i mnogo nedelja.

Jednu kolumnu i jednu “Reč nedelje” je napisao sa željom da bude objavljena u NIN-u nakon njegove smrti. Tako je i bilo…

Ne znam da li je među tih hiljadama reči bila i ona koja se meni nameće kao reč ove nedelje- ambasador, ali, nije ni važno.

Knjige kažu da reč “ambasador” potiče od latinske reči “ambactus” i da znači sluga.

Prema međunarodnom pravu je, na Bečkom kongresu 1815. godine, data je definicija i zakonski okvir tog diplomatskog ranga:

“Ambasadori su poslanici najvišeg ranga, opunomoćeni da zastupaju najvišeg predstavnika vlasti svoje države.

To, valjda, znači da primaju i prenose saopštenja svoje vlade, države i naroda i predstavljaju službeni izvor informacija i da su stalni i sigurni posrednici u odnosima dveju država?!

To, valjda, podrazumeva da su stručni za taj posao?!

I da su, valjda, vrlo dobro pripremljeni za bavljenje diplomatijom?!

I da, valjda,  svojim radom i ponašanjem neće obrukati državu koju predstavljaju i njene građane, već da  doprinose njihovom ugledu u svetu?!

Jer…

Ambasador je sluga svoje zemlje i svoga naroda.

Što znači da ambasador govori u ime svoje države i svoga naroda.

Što, opet, znači da bi ambasador za ono što je govorio trebao da “polaže račune” svojoj zemlji i svome narodu.

Pogrešno?

On je “slika i prilika” zemlje i naroda koje predstavlja i zbog toga se u “ozbiljnim zemljama“ izboru ambasadora i, uopšte, diplomata pristupa krajnje ozbiljno i odgovorno.

U nekim drugim zemljama gde vršioci vlasti državu i njene resurse doživljavaju, uglavnom, kao vlastitu prćiju, a njene građane kao marvu koja treba da im služi i da im omogući da lepo žive ne radeći ništa i za ništa ne odgovarajući, kao što je slučaj sa našom majčicom Srbijicom, i izbor ambasadora i ostalih diplomata dobija karakter sprdnje.

Zato su za sprdnju i rezultati rada te diplomatije i položaj te zemlje u međunarodnoj politici.

…kakva diplomatija takav i ugled u svetu.

Zašto bi država u kojoj je sve svedeno na sprdnju, uopšte trebala da ima ozbiljne i odgovorne diplomate? To ne bi bilo normalno.

Zašto bilo koga iznenađuje izbor sumnjivih diplomata u državi u kojoj su sve važne funkcije popunjen,e najblaže rečeno, sumnjivim kadrovima?! Ili je pravilno „nesposobnim i  poslušnim“?  

„Problematični izbori“ diplomata u Srbiji nisu ni retkost, a ni slučajnost.

Nije ta praksa započela s dolaskom na vlast naprednjaka, ali je podignuta na novi nivo, brutalan, primitivan i ogoljen, bez foliranja da se poštuju Ustav, zakoni ili propisana forma.

Zašto su mediji i analitičari „frapirani“ ili „iznenađeni“ kadrovskim rešenjima? Jer, božemoj, ništa slično se kod nas nikada nije dešavalo?

Nikada nisu postojale afere oko falsifikovanih diploma, ukradenih doktorata, tajnih ugovora, helikoptera, „lotoa“, uhlebljivanja nesposobnih partijskih štetočina, partijske otimačine nekretnina, „silovanja“ Narodne skupštine, uništavanja kulture, prosvete, zdravstva, usvajanje sebi prilagođenih zakona po hitnom postupku i iza leđa stručnoj javnosti…? Nikada nisu protivustavno pokradeni penzioneri…?

Nezainteresovani, apolitični, neutralni i slični „mene se to ne tiče“, „ne interesuje me politika“, „svi su isti“… „budite načisto“ da bez partijske knjižice nećete imati, ne samo privilegije, nego ni većinu prava koja im po zakonima i logici uređenih država pripadaju. Pri tom  mislim na posao, policijsku, sudsku, medicinsku… i svaku drugu zaštitu koju bi građani trebali da imaju.

Ali, ni partijska knjižica nije garant da hoće…

Narod i država koji su sebi dozvolili da ih u svetu predstavljaju i da o sudbini njih i njihove dece odlučuju ovi i ovakvi i ne zaslužuju drugo do da budu predmet sprdnje i podsmeha.

Oni koji ne poštuju sebe, svoju porodicu i svoju imovinu ne mogu očekivati ni da ih drugi poštuju…

…kao ni oni koji „neće da se zameraju“ ili očekuju da će „to rešiti neko drugi“… neće!

…ili oni koji su tolike budale da veruju da posle sledećih izbora ovi neće i dalje krasti, bahatiti se, finansirati od naše sirotinje porodice, prijatelje, kumove, švalerke i zapošljavati isključivo polupismene i nesposobne partijske kadrove …

… ili oni koji su sami sebi odredili “cenu“ i prodali glas za hiljadu-dve dinara, dve flaše ulja ili 5 kila brašna.

Ok, znam da niko pri zdravoj pameti od srpskih političara i mufljuza koji se „šlepaju“ oko politike i ne očekuje da budu moralni i pošteni, kada nas 25 godina svakodnevno na svim nivoima uveravaju da to nisu, ali ta „zdrava pamet“ nam nalaže da ih kaznimo.

Jer, ne plaćaju i izdržavaju oni nas nego mi njih, ne treba mi njima da služimo nego oni nama, njihov lep život mi finansiramo.

 Treba to, brale, zaslužiti.

Ima li, uopšte, razlike između bota koji za sendvič i sok „lupa“ pluseve i minuse na komentare ili „štancuje“ komentare po tehnici „copy- paste“, direktora javnog preduzeća, člana upravnog odbora i ambasadora ili diplomate upućenog da predstavlja Srbiju u „belom svetu“ kad za sve treba partijska knjižica? Nakon ozbiljnijeg „dumanja“ shvatio sam da da itekako ima…

  1. u bliskosti s porodicama ili strankama koje trenutno vrše vlast (NE VLADAJU!!!),
  2. u visini primanja i privilegijama koje uživaju o trošku ovog ojađenog i napaćenog naroda, koje su proporcionalne bliskosti s navedenim porodicama ili strankama,
  3. šteti koju Srbiji i njenim građanima mogu napraviti (I REDOVNO I NEPREKIDNO PRAVE!!!), koja je opet proporcionalna navedenom pod 1 i 2.

Možeš li zamisliti da naše, srpske, diplomate negde po „belom svetu“ imaju ugled kao što ga u Srbiji imaju ruske, američke, nemačke, kineske…?

Ili da srpske diplomate imaju odgovornost za ono što rade negde po „belom svetu“ kao što je imaju ruske, američke, nemačke, kineske za ono što rade ovde u Srbiji?

Biće kad neko od njih bude odgovarao za štetu (materijalnu, moralnu) koju izazove tokom svog  bavljenja politikom.

Koliko njih bi bilo u politici da svoje bavljenje politikom finansiraju vlastitom imovinom kao što to rade političari u nekim drugim zemljama?

Ili da bar svoje greške i nerad plaćaju vlastitom imovinom?

Da li bi se i tada politikom bavili, uglavnom, samo oni koji ili ne znaju ili ne žele da rade ništa?